utorak, 26.02.2008.
Da... Ili ne? Zašto je moj susjed Marko ostao bez oka?
Kada čovjek pogleda iza sebe rijetko kad vidi ono što želi.
Nekad vidi ružnu staru ženu u tramvaju, nekad mrtvog psa u kontejneru.
Nekad dijete od nepoznatog čovjeka kako mu govori "Tataaa"
Nekad vidi svoje ružno lice u ogledalu...
Nekad vidi samo mrak. A nekad je to i najugodnije.
Tako je jednog dana Marko gledao kroz prozor i ugledao svoje lice u odrazu od stakla. I ne samo svoje lice. Kraj ramena je vidio bijelo, blijedo lice sa ogromnim podočnjacima, crnim očima, besčutnim izrazom lica. Trznuo se kao da je u kadi i slučajno mu unutra upadne sušilo za kosu. Okrenuo se i nije vidio ništa. Pomislio je da je to sve njegova mašta. Opet je pogledao kroz prozor i vidio istu stvar. Muško lice, u tridesetim godinama, užasan prizor. Okrenuo se i potrčao prema kupaonici. Umio se i pogledao u ogledalo. Vidio je to lice. Licu je krenula krv iz očiju. Potrčao je najbrže što je mogao. Izašao je iz stana i pokucao mi na vrata. Bilo je 3 ujutro. Probudio me. Otvorio sam mu, bio je sav izbezumljen. Pitao sam ga što je bilo. Odgovorio mi je uplašeno. Rekao sam mu da se ode pogledati u ogledalo, da sam ja sada tu. Nije ništa vidio. Zabio sam mu kolac u oko i rekao mu da se goni. Spavalo mi se.
